Eshatološka slika svijeta

Pisac i scenarista iz Crne Gore, Stefan Bošković nesumnjivo je jedan od svitaca u ovom našem postjugoslovenskom književnom tunelu. Njegovo poslednje ostvarenje, roman Ministar može poslužiti kao argument ovom iskazu jer se prevashodno radi o izrazito slojevitom i zanimljivom ostvarenju.

Bošković je do sada objavio roman Šamaranje, zbirku priča Transparentne životinje, bio je scenarista dugometražnog filma Ispod mosta, među stijenama, kao i nagrađivanih kratkometražnih igranih filmova: Umir Krvi, Peloid, Put i dr. Za roman Ministar dobio je, ili bolje rečeno bio je među dobitnicima Evropske nagrade za književnost ove godine. Bošković je prevođen na više jezika i predstavlja etabliranu spisateljsku figuru i van granice Crne Gore, koju pisci koji dolaze odatle što zbog zajedničkog nam jezika, što zbog omalenosti kvadrature čini se, lako nadrastaju.

Glavni protagonista u romanu Ministar je ministar kulture Crne Gore Valentino Kovačević, istodobno i pripovedač koji nas unutarnjom fokalizacijom vodi kroz događaje i radnju, čime nas konstantno dovodi u iskušenje poistovećivanja s njim. Valentino je nadasve oportunista, slabić, istovremeno sujetan, pa može se reći i gramziv, što bi značilo da kao lik poseduje većinu ministarskih osobina balkanskih funkcionera. Ipak uprkos tome, od samog početka do kraja romana ostaje blizak čitaocu vodeći ga svojim postupcima od spomenutog lakog poistovećivanja do tački zgražavanja nad njegovim postupcima. Moguće je da je razlog tome njegova ambivalentnost, netipičnost te karakterna razuđenost. Kako živimo u post-svetu, postmodernističkom, postistinskom itd., odavno su karakterizacije binarnim kategorima postale pasé, ili u najmanju ruku neodgovarajuće. Kako je Valentino Kovačević postmoderan lik, njegova karakterizacija ne može biti tradicionalna i jednodimenzionalna, čini se da je potrebna izvesna slojevitost u tome. No, krenimo gredom i redom.

Roman počinje in medias res i vrti se oko događaja u kom ministar kulture participirajući u performansu savremene umetnice Jelene Tatar usled nesrećnog spleta okolnosti, harpunom usmrćuje umetnicu. Mi pratimo devet dana iz života ministra u kojima on trpi napade novinara, ponajviše izvesnog Stefana Boškovića (muža njegove bivše partnerke), bori se sa padom reputacije, drhti pred Premijerom, ide na službeno putovanje u Azerbejdžan te posećuje svoje roditelje. U tih devet dana mi smo kao čitaoci svedoci, dok nemali broj Valentinovih kolega reaguje na njegovu nesreću, gde se jasno izdvajaju surevnjivost i zluradost.

Svedočimo "popečiteljskim" zakulisnim igrama u kojima se naziru sive eminencije poput Dragutina, koji svojom uticajnošću i novcem direktno utiče na postavljanje kadrova u vladi; dalje čitamo o uticajima nesekularnih faktora, poput SPC na politička dešavanja u Crnog Gori, kao i o lutajućem crnogorskom nacionalnom pitanju koji se pored demona kriminaliteta mora boriti sa identitetskim problemima iz prošlosti, što odvajkadašnje, što one iz kobnih devedesetih. Odnosi aktera u politici na Balkanu su manje više svuda slični, s tim što su u Crnoj Gori, što se može videti iz teksta još svedeniji i eksplicitniji jer se naprosto populaciono zemlja može svesti na jedan malo veći grad.

U takvim okolnostima Valentino je tipični ministar s ovih prostora. On je spreman na svašta kako bi sačuvao svoju poziciju, što je meni i najupečatljivije u romanu, uz odsustvo izričitog kajanja zbog nesreće te na koncu smrti jedne osobe. Usled te beskrupuloznosti koja klizi kroz redove romana, čitalac može samo osetiti onaj gorak ukus u ustima koji je prisutan kada, recimo, kojom nesrećom pogledate vesti o politici. Valentinu ne manjka snishodljivost prilikom susreta sa Premijerom (koji ostaje bezimen, i kojeg autor svesno mistifikuje). On je osvetoljubiv pa se, primjerice, u pismu koje u pijanom stanju piše svojoj bivšoj partnerki Jasni između ostalog navodi: "Neko je dobro promislio kad je odlučio da ti oduzme sposobnost rađanja, jer mogu samo da zamislim kakvo bi se kopile ispililo iz tvoje smrdljive utrobe!" To su reči prema ženi koju navodno još uvek voli.

Međutim, postoje segmenti njegove karakterizacije gde se ostavlja prostora da se sasvim drugačije osećamo po pitanju Valentinovog habitusa. Naime, on se ipak suprotstavio spomenutom Dragutinu, gde je pokazao svoj pravi stav o takvim ljudima, te je recimo njegov odnos prema nacionalnim identitetima sasvim fluidan. Nije posve jasno kakav je to Valentino Crnogorac: rodoljub ili intelektualno indiferentan prema generalnim identifikacijama. On je naposletku pisac i pitanje je može li pisac tako jednodimenzionalno nositi na svojim leđima jednu simplifikovanu etiketu kakva je nacionalna. Kaže Valentino: "Svaki ministar je neuspjeli rukavac svoje profesije, precizno rečeno." U ovim segmentima možemo prepoznati Valentina kao pre svega čoveka, onda kao ministra, što će reći: možemo naći prostora za identifikaciju s njim.

U romanu Ministar pitanje identiteta, direktno i indirektno, hotimično ili nehotice se nameće čini mi se kroz svaki njegov red. Ako tradicionalni koncept subjekta, koji se po rečima Frederika Džejmsona može opisati kao "monadoliko spremište" (monadlike container), ujedinjuje različita iskustva i pretpostavlja centralnu poziciju iz koje se može izraziti iskustvo, postmodernistička koncepcija pobija postojanje ma kakvog centra od značaja za subjekta čime se vrši decentralizacija subjekta (ili psihe) ranije zasnovanih na centru. Ovakav pomak koristi Bošković jer jasno svojim postupkom ističe decentralizovane fenomene i upućuje na to da je otuđenje subjekta svih njegovih likova, samim tim i Valentina, zapravo uslovljeno njegovom fragmentacijom. Dokaz da se autor poslužio postmodernističkim metodama može biti i eksplicitna igra identitetima u kojoj se novinar arhineprijatelj glavnog junaka, zove upravo Stefan Bošković. 

U moru tema koje Ministar otvara, posebno mesto bih izdvojio autorov pristup ženskim likovima. Ako su muški likovi fluidni, sa negativnim osobinama u prvom planu, sasvim suprotno važi za ženske. Mogao bi se steći utisak da situacijom i radnjom u romanu vladaju muški likovi. Premijer je muško, mafijaši su muškarci, novinar je muško, kolege su muškarci, najzad ministar je muškarac. Žene su čitavoj fabuli u sporednoj ulozi te se doimaju poput dopune u karakterizaciji i formiranju muških likova. Jasna je na prvi pogled tu kako bi svojom pojavom razotkrila osobine Valentina, Olivera je samo saradnica u ministarstvu koja obavlja poslove po naređenju, Violeta i Manja su "obične" prostitutke koje su tu kako bi upotpunile samo jednu od zabava sa kokainom, Valentinova mama je dementna i nesposobna za samostalni život, a fokus je na njegov odnos sa ocem itd.

Međutim, ništa od ovoga nije tako kako se u prvi mah može učiniti. Naime, Jasna je neumoljiva, profesionalna i neustrašiva novinarka, kojoj je više od Valentina draža istina. Ona je tu kako bi ukazala na manjkavosti ne njegovog već generalno rada državnog aparata, te nije ona dopuna Valentinova niti njegov alter ego, već će pre biti da je Valentino "oštećena roba" u odnosu na nju. Jasna je ono što bi Valentino na svojoj funkciji morao biti. Olivera nije obična saradnica, već neko ko na svojim plećima nosi maltene čitavo ministarstvo, i svojim radom i odgovornošću pokriva nesposobnost ministra i bahatost administracije. Violeta i Manja nisu obične prostituke, već visokoobrazovane devojke koje elokventno razgovaraju sa Valentinom o savremenim piscima (Hemonu recimo) i koje su samo pronašle rupe u pohotnom maskularnom promiskuitetu i vešto ih koriste. Veliko je pitanje ko vlada situacijom, neuki funkcioneri koji pripiti i zadrigani spavaju s njima, ili obrnuto. Na koncu, u svom bekstvu od svega Valentino juri da povede svoju majku sa sobom, koja je i pored svoje zdravstvene situacije, jedino skrovište u kom se on može ugnijezditi i ostaviti iza sebe sav balast realnosti. Iz ovoga se može reći da su ženski u romanu Ministar zapravo vitalniji i odsudniji, možda i sudbonosniji. Usudiću se zaključiti da je Bošković žene u svom romanu prikazao i ponudio kao jedini spas iz ove eshatološke slike u kojoj je svet (politički i društveni), a bogami i književnost zabasala. Ovakav me njegov postupak neodoljivo podseća na pesmu Jim O'Rourka Žene sveta u kojoj kaže: "Women of the world take over / 'Cause if you don't the world will come to an end / And it won't take long." Prema tome, možda je negde natuknuta poruka da bi od ministra mnogo bolja bila ministarka.

Roman Ministar je delo koje svakako vredi pročitati. Bošković je otvorio pitanja identiteta u dijapazon od nacionalnog do rodnog, od stvaranja crnogorske nacije do suštastvenog pitanja ženskih prava u još uvek patrijarhalnim društvima. A kako je jednom Albahari naveo: "Identitet je u najboljem slučaju krhko odelo. U najgorem slučaju identitet je neprobojan oklop. Najsmešnija su mi strahovanja za čistoću identiteta. 'Prljavi' identitet je ono što bih najpre odabrao." Da li su ti identiteti privlačni jer su "prljavi" ili su "prljavi" zbog svoje privlačnosti, pitanje je na koje možda Ministar ne daje odgovor, ali ga veoma vešto postavlja.