Jani Virk,
Ljubav u zraku (MeandarMedia, Zagreb, 2014.; Sa slovenskog prevela
Irena Skrt)
Kada je poštom na moju adresu pristigao roman Janija Virka, uskliknuo sam u sebi: konačno nešto iz Slovenije! Jani Virk, rođen 1962. u Ljubljani, je prozaista, pesnik i scenarista te prevodilac sa nemačkog jezika. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani diplomirao je germanistiku i komparativnu književnost. Kako dugo nisam imao prilike da čitam ništa iz slovenačke književnosti, moje je uzbuđenje bilo veliko. No, ne zadugo. Krenimo redom i gredom.
Radnja u romanu Ljubav u zraku okrenuta je pripovedaču Blažu, četrdesetogodišnjem samohranom roditelju, kojeg je žena ostavila zbog 10 godina mlađeg 'bubuljičavog' engleskog preduzetnika. Blaž predaje u muzičkoj školi, a kolotečina njegovog života u ne tako velikoj Ljubljani ga sputava. Njegovo maštanje i sanjaranje kreće se do Meksika uz zvuke pesama Santane i književnih redova Markeza, dok je ono što ga najviše definiše njegova posvećenost kćerki Uli. Ula determiniše njegov život u kom, pak, ne može odabrati samo jednu ženu kao svoju novu saputnicu.
Ovako bi otprilike izgledao plot romana u kratkim crtama, što priznaćete ne odskače previše od prosečne američke filmske limunade. Ipak, i pored naslućujuće površnosti štiva, zadržaćemo se na nekim karakteristikama u radnji koje tematizuju segmente savremenog društva, a samim tim problematizuju život subjekta u raljama monotije zapadne civilizacije, te romanu otvaraju novu dimenziju.
Nesumnjivo je da Virk kroz život glavnog junaka Blaža skreće pažnju na probleme savremenog društvenog života u doba međusobne alijenacije, te na bolest ovog doba gotovo floskularnog naziva: depresiju. Kao razvedeni samohrani otac, u ulozi muzikologa i profesora, Blaž je prevashodno nesrećan, nervozan i nezadovoljan. Njegovi komentari su mrzovoljni, sarkastični, a druženje sa alkoholnim tekućinama je često i neumereno. Jednom rečju glavni je protagonista romana usled rastave sa svojom ženom Petrom pohrlio u depresiju, ili makar u stanje koje se danas popularno tako naziva.
"Ostao sam sam, iznenada nigdje nije bilo nikoga s kim bih mogao razgovarati, prepirati se, slušati njegove monologe. Ubit ću se, govorio sam sebi, znajući, naravno, da neću, ispružio se na kauč i u oglasima ispod opisa dugonoge dominantne crnke zavodljivih usnica i bujna poprsja pronašao odgovarajuću kolgerlu i za tili čas je nazvao." (str. 13). U ovom opisu jasno je predstavljena mentalna kondicija glavnog lika koja korespondira sa danas već ustaljenim eskapizmima od frustracija i nezadovoljstva: alkoholom i seksom.
Međutim, ni ovo ne bi imalo više značaja od jedne popularne turske ili domaće serije, da autor nekim postupcima glavnog junaka nije makar nagovestio obrise suprotstavljanja takvoj svakodnevici. Blaž je čanrgizav, nestašan, ponekad i nepouzdan, ne poštuje dogovore, bavi se muzikom, mašta o svom velikom delu o Santani, što će reći da se Blaž svojim sanjarijama ne uklapa u sistem koji sve glasnije i sve drčnije nudi kontekst bez sadržaja iliti ljubav bez zaljubljivanja (kako je
Žižek rekao:
Love without falling).
Njegovo ponašanje kao atavizam nekadašnjih oblika ponašanja, svojevrsna je pobuna protiv racionalizacije osećaja i ljudske prirode, a koja se u kognitivizmu ovog društva izričito traži. Njegova ljubav prema životu koja se ogleda u želji da otputuje u Južnu Ameriku jeste revolt protiv blaziranog 'uživanja u životu' koje propagira i nameće stvarnost 'dekofeiziniranog' života; života u kome se mnogo toga proživi u malim amplitudama, gde sadržaj nije sadržajan već lagodan.
Blažova namera da napusti takvu svakodnevicu autor je najbolje ilustrirao u njegovom napuštanju radnog mesta, čime je Blaž poslao jasnu poruku da je kadar da izgidne glavu iznad nametnute građanske poslušnosti ocrtane u ustaljenim i shematizovanim poslovnim, porodičnim, društvenim pa i muzičkim ponašanjima.
Međutim, problem u tom postupku autora pojavljuje se na posve drugom planu. I pored tog tihog buntovništva, Blaž je ostao rob klasičnim kompenzacijama za nekadašnju sreću. Prvo, gubitak svoje supruge zamenjen je njegovim avanturama sa susedkinjom Zalom, slučajno-upoznatom Majom, prijateljicom Mirjam, malom Sigrun itd. Premda svima privržen i na određeni način svima ushićen, Blaž je nadasve neodlučan, probirljiv te često nestabilan u svom fokusu, čime se može nagovestiti nepotpunost partnerki u njegovim očekivanjima, ili necelovita zamena za ono što je imao - Petru.
Drugo, kako sam već pomenuo, Blaž je povrh svega depresivan što je najbolja referenca uvučenosti u sistem bez ideala. Naposletku, ništa manje signifikativnije, stoji najveća kompenzacija glavnog lika, a to je njegova očekivana glorifikacija vlastite kćeri kao mega-zamene za svaki njegov ostvareni i mogući neuspeh. "Mrzim večere kad imam osjećaj da bih morao biti negdje drugde, iako zapravo nemam predodžbu gdje drugde (...) Radije bih sjedio doma u dnevnoj sobi, svirao električnu gitaru sa slušalicama i promatrao Ulu kako čita ispružena na kauču ili iz svojih bojanki izrezuje i kombinira haljine za izmišljene manekenke" (str. 82).
Pored podrazumevane bezuslovne ljubavi prema svom detetu, ovde se može lako uočiti identitetsko izmeštanje Blaža u sigurnu zamenu za njegovo nezadovljstvo i depresiju, zvanu Ula. Ove tri reference ukazuju na to da autor nije hteo prikazati pravog heroja koji prkosi normi, ali čini se da nije uspeo prikazati ni 'pravog' antiheroja, jer je Blaž ipak duboko deo onoga što mu navodno i imanentno škodi.
Blaž nije nikakav negativac, niti heroj neuobičajenih ili nekonvencionalnih osobina. Naprosto njegova letargija predstavlja stav, ali ne i otvorenu borbu protiv rutine i uobičajenosti društvenih uloga. Naprotiv, svojim ponašanjem glavni Virkov junak potrvrđuje sistem, jer u njemu i kao takav funkcioniše.
Od Ule ću početi i o glavnim manama ovog dela. Naime, u toj glorifikaciji svoje ćerke pripovedač Blaž otišao je kanda daleko, te se devojčica od osam godina katkad doima kao odraslo i odveć obrazovano biće: njene reči zvuče isuviše odraslo i razborito, neskladno sa njenim godinama, što čini dijalog nerealnim i lingvistički neodrživim.
Nadalje, postoji i vidljiva neuverljivost u predstavljanju Blaža kao muškarca koji u svakom trenutku može pozvati neku od svojih konkubina te biti rado viđen gost. Nejasno je kako njegova ne preterana lepota (kako sam navodi), zajedljivost, nepouzdanost, srednjovečnost, ne preterana elokventnost i ne preterana materijalna stabilnost (stereotip o željenim muškarcima) ostaju privlačni za njegove žene i devojke, te kako Blaž ostaje neodoljiv i dvadesetogodišnjoj Islanđanki (Sigrun) i starijoj intelektualki (Zala).
Kao problem ovog romana mogu se navesti i neinventivnost u opisima, odsustva snažne metafore na mestima gde se mogla upotrebiti, te siromaštvo rečnika, premda nisam imao ispred sebe delo na originalnom jeziku. Na nekim mestima primetno je i odsustvo skoncetriranosti na autentičnost scene, recimo kao u slučaju dijaloga sa Sigrun, gde autor zanemaruje mogućnost jezičke barijere i ostavlja preteranu komociju učesnika dijaloga u stranom jeziku.
Roman Ljubav u zraku dakako vredi pročitati, ako ništa drugo zbog ljubavi. Video sam u nekoliko opisa ovog romana da se Virkovi likovi opisuju kao egzistencijalisti. Ne bih se mogao u potpunosti složiti sa takvom konstatacijom, jer je roman napisan bez jasnog podteksta o traumama savremenog društva - pre bi se reklo da je ocrtan kao pokušaj problematizovanja istog.
Nedovoljna utemeljenost u opisima postupaka likova, osobito glavnog protagoniste, sprečava čitaoca da se suštinski približi teoretizaciji problema današnje egzistencije individue, te je sama egzistencijalnost likova u romanu ostala da visi pored te ljubavi tamo negde u zraku.
Dalibor Plečić
foto: Carlos Santana (
Alessio Michelini)
***
Dalibor Plečić (1979., Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta
Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis
Beton, ne meša malter i igra basket.
