'Do boljeg jučer': Mnogo mogućih tumačenja

U pripoveci francuskog pisca Klod Šejnisa pod naslovom Samoubistvo iz daleke 1957. godine opisan je svet u kom nije postojao Prvi svetski rat – takav kakav ga mi znamo – ali je na račun toga svet uništavan još strašnije u dugotrajnom i krvavom ratu koji je počeo 1922. U svetu pomenute pripovetke nema Sarajevskog atentata, Ferdinandova poseta Sarajevu 1914. prolazi bez incidenata, te umesto početka rata svet se sprema za proizvodnju sredstava za masovno uništenje (kako poznato zvuči?) pomoću kojih počinje rat 1922. godine. Rezultat: sto miliona mrtvih u prvih šest meseci, ogromna prostranstva zapadne Evrope su pretvorena u prah i pepeo, a godine 1934. civilizacija već živi svoje poslednje trenutke. Da skratimo priču ovog dugačkog uvoda, profesor Princip koji radi na pravljenju mašine za putovanje kroz vreme, vraća se u doba kada je devetnaestogodišnjak, interveniše i ostalo je ono što već znamo iz istorije – učiteljice života. Simptomatične su reči jednog od saradnika profesora Principa koji kaže: „Da, prošlost koju poznajemo nije ništa drugo do jedne mogućnosti, nikako ne jedna izvesnost.“

Ove reči danas zbilja dobijaju svoju semantičku vrednost i značaj, kada smo svesni sve češće revizionističke prakse nacionalnih istorija, kojima je istorija jedan spekulativni švedski sto sa kojeg uzima ko god, kako god, štogod mu odgovara. No, nama je za ovaj tekst ipak bitniji drugi kontekst u kom se ove reči mogu interpretirati, a to je divna tema naučne fantastike: putovanje kroz vreme. Od H. DŽ. Velsa, Rene Beržavela, Marsela Tirija, Filipa Hozea Farmera, Pola Andersona, Žerara Klejna i sl., sve do poznatih holivudskih ostvarenja (Back to the Future, Donnie Darko, 12 Monkeys, Terminator, Interstellar, Planet of Apes i dr.) putovanje vremenom bila je jedna od najintrigantnijih i najzahtevnijih SF podžanrovskih igranja maštom.

Putovanje kroz vreme u teoriji podrazumeva opasnost od narušavanja vremenskog kontinuuma, uticaja na dalje događaje, tzv. butterfly effect, stoga je pisanje dela u kojem se koristi potrebno dobro isplanirati i matematički komponovati. Problem je i pitanje paradoksa, kao ono poznato šta ako sretnem u ratu i slučajno ubijem svog dedu, da li se mogu onda roditi da bih se vratio i ubio dedu itd. Zašto smo sve ovo naveli sve? Elem, pred nama je roman bosanskohercegovačke autorke Emine Žuna pod naslovom Do boljeg jučer, i u tom romanu, ne lezi vraže, autorka se latila upravo teme putovanja kroz vreme. Na koji je način i kako to autorka uradila te i šta je od pomenutih mogućnosti ove tematike upotrebila – to je drugo pitanje.

Emina Žuna spisateljica je i psihologinja rođena u Jajcu. Saradnica je velikom broj pisanih medija u BiH, kao brojnim regionalnim portalima. Piše kratke priče, a pre ovog objavila je roman Linija života (2016.), dok je roman Čovjek iz budućnosti u pripremi.

Roman indikativnog naslova Do boljeg jučer donosi nam priču o Nedimu, glavnom protagonistu, koja predstavlja osnovno tkivo teksta. Nedim se u svojim četrdesetim godinama bori s anksioznošću, s traumama ratnog perioda, s balastom zaustavljenog ljubavnog odnosa sa njegovom devojkom Emom. Na to se može dodati i njegova specifična ćud ili temperament, introvertnost i samoživost koju nam autorka najbolje ilustruje u komparaciji s njegovim bratom Nedžadom, koji je uspešniji, socijalizovaniji, voljeniji itd. Njih dvojica su na suprotnim stranama roditeljskih očekivanja, kontrapunkti duhovnog i racionalnog, pragmatičnog i poetičnog, ekstrovertnog i introvertnog itd. Međutim, ovo nije roman o Nedimu, niti o nedaćama jednog čoveka, nije ni ratni roman, a nije ni roman koji je zaobišao tu (isuviše) korišćenu tematiku. Pa, o čemu pripoveda ovaj roman? Kakvo je ovo delo?

Nedim se jednom prilikom, što bi se žargonski reklo, ničim izazvan probudio na klupi u Sarajevu, ali godine 1987. gde ili bolje reći kada ostaje neko vreme obasjan svetlošću prošlosti, obuzet sećanjima na detinjstvo, na bezbrižnost i vreme kada se (po pravilima nostalgije) lepše živelo. Mnogo bitnija od toga je činjenica da je to godina ili doba pre rata, pre tih kobnih ratnih godina koje su oduzele sve što Nedimu iole vredi: od prijatelja, uobičajenog života, preko socijalnih navika, pa sve do ponosa njegovog dede, koji biva ponižen surovim postupcima mladih vojnika koji mu zbog njegovih godina ne dozvoljavaju da se priključi odbrani grada. Te 1987. godine, još uvek nema rata, nema stradanja, ljudima na kraj pameti ne pada da se može nešto slično dogoditi, ali budući da je Nedim iz budućnosti, njemu je sve unapred jasno. Tu se javlja naratorska ideja vodilja ovog dela – da Nedim može sprečiti rat tako što će ubiti Slobodana Miloševića.

Budući da Nedim ne može birati kada će se skok u prošlost dogoditi (jer se skokovi u prošlost događaju nasumično) te koliko će dugo trajati (Nedim ne zna kada će se probuditi u pripovednoj sadašnjosti), u svakom boravku u pripovednoj sadašnjosti on mora dobro skovati plan kako će taj atentat izvesti uz jasnu misao da ne sme zakazati u svojoj misiji: „Iz tog kratkog izleta u prošlost naučio je dvije bitne stvari. Prva je bila da se na putovanje nije moglo utjecati i ono se dešavalo po sebi svojstvenim zakonitostima, bez obzira na vanjske okolnosti. Druga, da se vraćao u istu vremensku i prostornu tačku, što je bilo odlično jer je veliki dio njihovog plana ovisio upravo o tome. Otprije je znao iz naučnofantastičnih filmova i knjiga koje su govorile o putu kroz vrijeme da se tako najčešće dešavalo, ali nije bilo pravila pa je postojala šansa da završi i na nekom drugom mjestu i u drugom vremenu.” (str. 184.) Ovde Žuna uvodi i njegovu bivšu devojku Emu, koja će postati glavna saučesnica i jedina zapravo kompanjonka uz čiju pomoć njegov plan mora biti učinkovit i dobro osmišljen. Šta se na kraju zbiva ostavićemo čitaocima da otkriju u romanu, a mi se vraćamo pitanjima od malopre: kakvo je ovo delo?

Najpre, u fokusu je upravo to „jučer“, koje nikako da postane bolje. Kroz roman defiluje sijaset likova koji su na ovaj ili onaj način određeni tom linijom markiranja – pre i posle rata: „A onda je došao rat, poginuo mu je otac i otad je s njim sve krenulo nizbrdo. Istina, moguće je da bi s njim sve isto bilo i da nije bilo rata, ali njemu i njegovoj generaciji je život nepovratno bio podijeljen na onaj prije i onaj poslije rata, i za sve loše krivili su rat.“ (str. 60.) U nedostatku kolektivne amnezije, prošlosti nikad kraja, kao da ne postoji ijedan razlog da se bosanskohercegovačka književnost otkine od tog tematskog sidra koje uz sve svoje moralne, istorijske i ljudske opravdanosti ipak drži brod na istom mestu. S vremenom to mesto postane teret samome sebi, postane floskula, poštapalica, štaka za sebe i u svoju svrhu. Nema sumnje da je rat uništio mnogo više i od onoga što možemo videti mi iz recentne perspektive, sasvim je izvesno da je bio najgori mogući scenario, te da bi svaki drugi (uključujući vulkane, zemljotrese, klizišta, napad vanzemaljaca) bio prihvatljiviji za iole normalnog žitelja bivše nam države. Ali rat, čini mi se, tematskom redundantnošću nastavlja da usporava i sjajne mogućnosti književnosti u BiH i regiji.

Stoga bitno je pitanje da li je i u ovom romanu tematizovan ponovo rat, čime bi se svrstao u nepreglednu kolonu dela koja na ovaj ili onaj način interpretiraju tu temu; ili je ipak ovde u središtu romana turobna i teško svarljiva sadašnjost. Čini se da je u ovom romanu u pitanju upravo ovo potonje. Likovi koji se pojavljuju u romanu čine spektar različitih osobnosti i habitusa; prošlost, sadašnjost, prijatelji rodbina, sve su to segmenti autorkinog mapiranja diverziteta Sarajeva sinhronijski i dijahronijski. Premda Žuna nije portretirala nijednog, pa ni Nedima, podrobnijom kompleksnošću karakterizacije, svi protagonisti sačinjavaju znamenit i dosledan portret sarajevskog i bosanskog socijalnog specifikuma. Pojavljuju se iznimno zanimljive priče, kao što su Nedimovi roditelji, ili recimo Arna i njena žižekovska love with obstacle ljubav prema Nedimu itd. Ali sve njih povezuje jedna nit, kao što je navedeno gore u citatu, svi za sve krive rat. Rat je odrednica za sadašnjost i budućnost, ali je takođe odličan argument za svaki neuspeh, za svaku nesigurnost i neispunjenost. Rat je izgovor i za realnost s kojom ljudi nisu zadovoljni, isprika za sve lopovluke, korupcije, nepočinstva, marifetluke... Makar se tako čini u svetu ovog romana. Stoga, ovo nije roman o ratu, već roman koji se obraća ratu, roman o miru koji se obraća ratu.

Što se putovanja kroz vreme tiče, tek s tim treba biti jako obazriv. Čitaoci ne dobijaju naučno ili kvazi-naučno objašnjenje kako je Nedim nabasao u 1987. godinu, ali prihvativši se ove teme, Žuna svakako svrstava svoje delo u naučnu fantastiku, što je samo po sebi zanimljiv trenutak. S jedne strane, jer nam takve (kvalitetne) literature manjka na našem jeziku, a s druge, jer tematski otvara čitav dijapazon perspektiva. Međutim, fabula romana, pa i siže, ne deluje koherentno, štaviše često se možemo kao čitaoci pogubiti u tekstu, računajući na prstima ili zapisujući na papiru da li je sve potaman u koordinatnom sistemu radnje. To što se Nedim probudi na klupi u prošlosti, što nema auto koji ide na plutonijum, ili neku drugu vremensku mašinu, ili mu to ne omogućava njegov orman u sobi (kao u jednoj sjajnoj pripoveci Woodyja Allena), to ne poništava naučnofantastičnost ovog dela. Ali je prethodno pomenuta obazrivost prekopotrebna jer putovanje kroz vreme zahteva detaljnu mapu mogućih spekulacija i kauzaliteta u odnosima. Nisu te pukotine u plotu ključne i ne narušavaju utisak o delu, prevashodno zbog toga što je autorka insistirala na razlozima putovanja kroz vreme, a ne na putovanje per se. A razlozi, kako stvari stoje, leže u Nedimovoj misiji da ubije Slobodana Miloševića i spreči rat.

Spominje se u romanu redom dosta znamenitih filmskih ili književnih ostvarenja koja su na razne načine tematizovala putovanje kroz vreme – od Butterfly Effecta, Final Destinationa, Black Mirrora pa sve do filma Back to the Future. U svim tim delima, bilo da su petparačkog karaktera ili imaju visoku estetsku pojavnost, postoji problematizacija vremenskog kontinuuma, odnosno opasnosti igranja sa kauzalnostima i uzročno-posledičnim vezama direktnog uticanja na događaje. Nedim kao glavni protagonista veruje da bi smaknućem Miloševića rat bio izbegnut i svet bi bio lepši, što je jedna od problematičnijih tematskih tačaka romana. Premda na nivou imaginarnog lika, čini mi se da se može problematizovati naivnost u stanovištu da je samo jedan dotični čovek odgovoran za ratna razaranja i kataklizmu jugoslovenskog društva, posebno ako se uzme u obzir da svi istorijski podaci govore o tome da njegov stupidni čin nije uzrok, već posledica dugogodišnjeg gajenja jednog pogubnog nacionalističkog narativa koji je krunisan njegovom pojavom. Možda je Nedim trebao ići još ranije, negde tamo u praskozorje sedamdesetih i uraditi... ne znam šta, ili ukopati se u te osamdesete i živeti ih iznova i iznova kao zagrobni život današnjice, baš kao u epizodi spomenute kultne serije Black Mirror.

E sad, da se vratimo na pitanje šta se u ovom romanu zapravo nesumnjivo valja? Emina Žuna je pokušala da kraj ostavi otvorenim u duhu spekulativnosti koju odveć živimo, odškrinula je vrata mogućih tumačenja psihoanalitičkih elemenata protagonista, kao i mogućnost sasvim drugačijeg tumačenja dela koje bi od NF preko generacijskog romana išlo do psihološkog trilera. Ipak, u tom aspektu roman ostaje nedorečen, s jedne strane jer nije otišao do kraja istorijske spekulacije i preokrenuo događaje u duhu pravog SF štiva, dok je s druge na psihološkom planu protagoniste ostavio da plivaju u površnom karakterizacijom. Možda je pak, roman otvoren za drugi deo, baš kao serijal Back to the Future, jedino što se u budućnost možemo vratiti kada konačno jednog lepog dana dospemo do nje.