'Dan za ispravljanje': Pogođen duh vremena

Danse Macabre bio je srednjovekovna karnevalska praksa koja je imala za cilj da podseti sve u društvu fiksirane staleže (papu, kralja, vojnika, dete i radnika) da su smrtni i da se, bez obzira na razlike koje su očite u ovozemaljskom životu, naposletku svi ljudi izjednačavaju u smrti. Danas je situacija znatno drugačija. Propusnost socijalne stratifikacije je teorijski relativno visoka (praktično su stvari mnogo složenije i više nalik na srednjevekovlje), a smrt se sa ulice/iz javnosti povukla u domove za stare, u odeljenja intenzivne i palijativne nege. Drugim rečima, smrt je postala privatna stvar. Ukinuta joj je društvena funkcija koju je imala. Opšte verovanje ljudi zapadne kulturne matrice s početka dvadeset prvog veka je da neće još dugo proći i nauka će uspeti da pobedi smrt, da je savlada i da ćemo, nedajbože, postati besmrtni.

Alena Begić, mlada autorka zanimljive biografije (rođena u Nemačkoj, srednju školu završila u BiH, živi u Sloveniji), napisala je zbirku priča Dan za ispravljanje koja neobično podseća upravo na srednjevekovnu karnevalsku praksu, onu koja treba da nasmeje, ali i zaplaši svoje gledaoce/čitaoce, koja treba da nas natera da se zapitamo kuda danas ide ovo društvo, odnosno šta to znači danas biti deo ljudske zajednice, šta nas, napokon, ujedinjuje u nju i šta je stvara.

Pored oslanjanja na pomenuti Totentanz, Begićeva se u svojim pričama obilato koristi iskustvima koje su pre nje koristili Kafka i/ili ruski avangardni umetnici, među njima najviše Danil Harms. Nije čudo što se Kafka povezuje sa srednjevekovnim karnevalskim praksama, s obzirom na to da je odavno pokazano da je njegova književnost bila pod jakim uticajem jidiš pozorišta koje je on strastveno voleo, čak u njemu amaterski i sudelovao, a koje je takođe, ako ne češće, ono za praznik Purim, postavljalo svoju varijantu Danse Macabrea. Pojava Danila Harmsa u ovom kontekstu gotovo da je samorazumljiva jer niko nije bolje spojio paradoksalni humor s potpunom destrukcijom tradicije samo da bi je ponovo podigao iz pepela. Ako se setimo njegovih baba koje ispadaju kroz prozor ili Puškina i Gogolja, onda će biti jasno na šta tačno mislim i na koji način se Harms poigravao sa stereotipnim prikazanjima iz ruske književnosti.

Ove teorijske pretpostavke u praksi deluju vrlo ubedljivo. Od priče do priče krećemo se u svetu u kojem je sve moguće, gotovo na način crtanih filmova. U prvoj priči “Stojana” protagonistkinja neprekidno sebi i mužu Marku nanosi najteže fizičke povrede, ali to je ne sprečava da se sve vreme ponaša kao da joj nije ništa. To ide dotle da ne možemo a da se ne zapitamo da li je ono što čitamo istina ili se neko s nama jednostavno sprda. Ova neodređenost na koju autorka očigledno igra osnovna je potka sveta koji stvara. Ipak, nije sve relativno. Scene nasilja su namerno preterane, namerno karnevalizovane, da bismo se mi, kao čitaoci, zapitali na koji način ih doživljavamo. Sličan efekat primenio je i Oliver Stone u svom filmu Prirodno rođene ubice (Natural born killers) iz 1994. godine, kada na početku scene brutalnog porodičnog nasilja snima kao sitkom, sa smehom i aplauzom.

Interesantno je da priča o Stojani i Marku ima svoj pandan, reklo bi se nastavak, u zbirci premda je različito ime muža u priči “Samo još Milan”. Međutim, način na koji se Milan odnosi prema Stojani apsolutno u sećanje priziva Marka (tepanje miška moja), ali i osećanja koja Stojana gaji prema oba muškarca (ili je to jedan). Bilo bi naivno pomisliti da je u pitanju greška i da je ova priča nastavak prethodne. Naprotiv, upravo je to priroda karnevalskog prikazanja, likovi su isti, njihove osobine su fiksirane, ali imena mogu da se menjaju. Povrh toga, može se pomisliti i da je Stojana između dve priče uspela da se reši Marka i da je “zapatila” Milana, što bi bila i adekvatna poruka – bez obzira kako se zove, muškarac će pokušati da odigra svoju rodnu ulogu, bez imalo uvida i saosećanja prema ženi. To što se i Marko i Milan jednako ponašaju, to ne znači da su iste osobe, već da je im je nemoguće da izađu iz svojih rodnih uloga.

Konačno tu je i pitanje (ženskog) ludila. Premda je ono kulturno mapirano još početkom devetnaestog stoleća, setimo se samo Jane Eyre i ludakinje na tavanu (na tu temu vredi pročitati odličnu knjigu Sandre Gilbert i Susan Gubar The Mad Woman in the Attic) koja se posebno neguje i čuva izvan pogleda. Problem je što je društveni odnos prema njemu danas veoma sličan viktorijanskom. I to ne samo na Balkanu. Stojana sumnja u sopstveno ludilo jer se oseća neslobodno u braku s naizgled uslužnim Markom/Milanom koji je suštinski pritiska svojim tepanjem, svojim govorenjem da je sve u redu, svojim negiranjem njenih emocija. Muškarac se prema ženi odnosi kao prema detetu, prema nekome ko nije dovoljno razvijen intelektualno, niti emotivno. I to je ono što Stojanu tera na reakciju, na ludilo.

Na isti način to je oteralo i četiri žene različitih generacija u smrt u priči “Selmin nišan”. One se konačno sreću u grobu i jedna drugoj bez straha mogu da priznaju šta se zapravo dogodilo. Premda se nalaze pod zemljom, one su slobodnije nego što su bile jer tetka može majci da prizna vezu sa čovekom druge vere, a protagnistkinja baki i tetki da je bila u vezi s čovekom druge rase. Premda živimo i umiremo u dvadeset prvom stoleću, to su i dalje tabu teme koje se tek izjednačavanjem u smrti mogu da rasprave. Ono što je posebno važno i što naglašava ovu temu u priči jeste odsustvo razrešenja od čega je umrla protagonistkinja. Premda je to najnormalnije pitanje koje bismo postavili, autorka se oglušuje da na njega odgovori jer suštinski je nebitno šta je ubilo Selmu. Ona je umrla jer je morala da se skriva.

Alena Begić se zaista vrsno služi humorom. Njene priče čak i kada su u svojoj suštini tragične, imaju u sebi dovoljno humora da se na suštinsku bespomoćnost likova u potpunosti zaboravi. Priča “Ljudi sa suncobranima” gradi vrlo neobičnu narativnu situaciju. Otac, majka i ćerka dolaze na plažu. Sin, odnosno brat, izvršio je samoubistvo, ali oni pokušavaju da žive normalno nakon toga. Premda bi ovo zaista mogao da bude razlog za vrlo ozbiljnu porodičnu priču punu pijeteta prema mrtvom sinu, autorka je neprekidno tera preko granice “normalnog” i “očekivanog” tako da postiže crno humorne efekte. Otac koji odbija da se skine i neprekidno se znoji sa svojim predimenzioniranim nosom/licem, majka koja pokušava da se sunča, ali zariva glavu u peškir jer plače i ćerka koja samo razmišlja o tome ko će se sledeći od njih ubiti. Dolazak na plažu je vid (samo)kažnjavanja koju ova ožalošćena porodica vrši nad sobom, ali se ta kazna pretvara u grotesku, u nešto što je sasvim suprotno emocijama koje bi u priči trebalo da vladaju.

Upravo dve poslednje pomenute priče, zajedno s pričom “Facing death” i još nekima iz zbirke navode na zaključak o karnevalskom odnosu prema smrti koja ne samo da nas sve čeka nego ima svoju funkciju kako društvenu, tako i ličnu. Ona, ako hoćete, oslobađa, lišava nas muke života i, ono što je pouka i poruka, izjednačava nas sve. Niko joj nije pobegao, pa neće ni junakinja naslovne priče koja pokušava da ispravi sve ono što joj se ne sviđa na sopstvenom licu jer ne shvata da je lepota društveni konstrukt, stvar mode. Ako to nije bilo jasno nekada, onda je sasvim dovoljno da pogleda filmske dive nekad i danas. Međutim, u vreme kada je najvažnije biti poželjan, biti lep, biti u top formi, biti zdrav i zauvek mlad u pokušaju da se pobede starost i smrt, važno je ispeglati svaku boru, ispeglati svaku nepravilnost, dovesti sebe u idealno stanje, makar za profilnu na društvenim mrežama. Smrt će nas, kao da kaže Alena Begić, svega toga rešiti. Neće biti potrebe ni za kakvom šminkom, ni kakvim peglanjem, plastičnim operacijama. Da li je to dobro ili ne, saznaćemo kad nam dođe vreme.

Nije ova zbirka bez mana. Neke od priča su prosto filleri, služe za popunjavanje prostora kako bi zbirka narasla do očekivane veličine (i to je moda, zar ne?). Tu pre svega mislim na priču “Najbolje da sačekamo susjede” ili “Kupatilizam” u kojem kao da je obolela od Tourretovog sindroma, što se može tumačiti i vrstom otpora prema ideji kako mlada žena treba da govori i piše. Ipak, autorki koja nema još ni trideset godina to se zaista može oprostiti. Alena Begić nesumnjivo je pokazala zavidan nivo svesti o pripovednim strategijama i tematski je odlično pogodila “duh vremena”. To je ogromno dostignuće koje nas stavlja u poziciju nestrpljenja kad je u pitanju njena sledeća knjiga. Nadam se da nećemo predugo čekati na nju.