Criticize this!: 'Koprena'

NA RUBU ZNANOSTI

Diktat ratnih okolnosti 90-ih, kao i nove tranzicione realnosti početkom 21-og veka, uslovio je novi procvat tzv. stvarnosne, odnosno realistične proze. Prvenac Tine Šut Koprena (Naklada Ljevak, 2010.) odmiče se od ove matrice svojim pokušajem formiranja alternativnog, 'natprirodno' zasnovanog sveta i može se posmatrati i kao jedan od ređih pokušaj skretanja pozornosti književne javnosti na jedan, na prostorima ex-yu, čini se, dosta zanemaren žanr SF romana. Drugo je pitanje da li je ovo i uspeo pokušaj...

Okosnicu romana čine događaji smešteni prvobitno u porodične okvire, ali koji sa odmicanjem radnje romana sve više dobijaju 'kosmičke razmere'. Centralni događaj jeste proslava prvog rođendana Eme, ćerke glavne junakinje Tee. Vremenski okvir neposredno pred dolazak gostiju iskorišćen je kao narativna 'odskočnica' za Teine 'halucinacije' o prošlim događajima koje će nam postepeno razotkrivati pravu pozadinu porodičnog života, kao i istinsku prirodu borbe oko saznavanja pravog identiteta Teinog muža, Filipa. Postupak 'prebacivanja' u prošlost zasniva se na prostoj jezičkoj asocijaciji – jedna ista izgovorena reč ili pomišljen pojam 'doziva' identičnu reč/pojam izgovorene/pomišljene u prošlosti, iz čega se dalje bez zastoja 'odmotava' Teina halucinacija. Skladno tome, organizovan je i narativni zaokret od 'trećeg' ka 'prvom' licu. Rečenica koja počinje prateći protagonistkinju sa narativne distance koju pruža treće lice završava ispovednim tonom 'prvog lica' koje se vrlo živo i neposredno seća. Ovi stalni rečenično-narativni zaokreti, kako naracija odmiče, gube sve više na zanimljivosti. Budući da su bez varijacija, postaju monotono, skoro mehanicistički usvojeno sredstvo smenjivanja sadašnjosti i prošlosti.

Zombi ili anđeo?

Ubrzo saznajemo da su sve 'halucinacije' samo nit vodilja do čudnih, isprva neobjašnjivih pojava kojima se sa razvojem događaja sve više nazire natprirodni, paranormalni karakter. Naime, 'halucinacija' nosi u svom epicentru traumatično sećanje na Filipov saobraćajni udes. Iako je Filip, čini se, preživeo zahvaljujući operaciji kojom su uklonjeni brisači koji su probili duboko u njegova ramena pri sudaru, njegovo ponašanje prema supruzi, koje ona isprva pripisuje samoj traumi i poremećaju svakodnevne životne ravnoteže nastalom sudarom, drastično se promenilo. S protokom (narativnog) vremena kao i sa sve većim buđenjem sumnje koja je podstiče da istražuje propratne okolnosti 'oko nesreće', Tea saznaje da je Filip proveo više od dve minute na reanimacijskom stolu, te da se može smatrati nezvanično mrtvim. Ispostaviće se da je pod 'koprenom' Filipovog tela sakriveno anđeosko biće, a da rane na ramenima neće zarasti dok kroz njih ne probiju anđeoska krila...

U ovakvom 'scenariju', 'natprirodne' pojave imaju dvostruku funkciju. Jedna funkcija je odmak od svakodnevice i njenih uhodanih, monotonih rituala, potreba da se doživi nešto 'višeg reda', što se samo delimično ukršta sa svakodnevnom stvarnošću, a međutim je većim delom paralelno sa njom, smešteno u zasebnom 'paralelnom univerzumu'. Može se reći da fantastiku Tea priziva u pomoć zbog snažne želje da doživi nešto više od 'normalizovane' bračne ljubavi.

Na drugom planu, natprirodne pojave funkcionišu kao 'od očiju' sakriveno saznanje o 'istinitoj stvarnosti', dostupno samo posebno senzibilizovanom pojedincu. Tu je prisutna i reverzibilnost. 'Druga' stvarnost se otkriva protagonistkinji i kao 'primarna' u odnosu na postojeću, ona nju treba dosegnuti i postupno se usaglasiti sa njenim kriterijumima, odnosno 'zaposesti' je, ili tačnije, biti zaposednuta njom. Naravno, ovde je pre svega reč o promeni vlastite percepcije protagonistkinje kako bi se probila površinska 'koprena' postojeće realnosti. Tu nailazimo i na prvi veliki problem ovog romana. Naime, ono što se u romanu propagira kao natprirodna, parapsihološka stvarnost, zapravo predstavlja pre svega jedan novi dogmatski kompromis, svojevrstan književni 'potpuri', u kome se ipak može razabrati autoritarno, dominirajuće postavljanje hrišćanske ortodoksije nad onim bazično ne-ortodoksnim (već pomenutim parapsihološkim) fenomenima. Tako se dogma o jednom Bogu hrišćanske religije postavlja i kao 'eksplanatorna'. Iz nje se tumače i 'očitavaju' svi parapsihološki elementi koji tako ostaju tek u ulozi drugostepenog sačinitelja i podupirača te religijske zgrade. Iako sam SF žanr može često biti konzervativan, ipak on u svojim naprednijim postomodernističkim tokovima (uzmimo samo za primer Ursulu Legvin) poseže za re-kreiranjem i re-definisanjem drevnih mitskih arhetipova, koji su uvek u funkciji paralelnih, alternativnih univerzuma (a nikako obrnuto).           

Ne sagreši bludno

U tom kontekstu, roman Koprena deluje jako konzervativno i anahrono. Kod protagonistinje Tee vlada jedna vrsta staromodnog melodramskog zaziranja od tela, uz koje 'egzistira' ničim ublaženi 'zadah' najdekadentnijeg i najstarijeg mogućeg hrišćanskog straha od sagrešenja. To se posebno manifestuje u opisima telesnog izgleda lažnog Filipa koji se oporavlja u bolnici, odnosno anđela koji se samo pritajio u Filipovoj telesnoj 'ljušturi' iz koje se postepeno 'izleže'. Njegova telesna 'koprena' postaje sve providnija i tanja, kroz nju se provide telesni sudovi. Anđeo, dakle, mora da potpuno obezvredi telo u kome se nastanio, da ga istanji, izglača i pretvori u neku vrstu 'laboratorije' za rastuća krila, da bi mogao takvog da ga upotrebi za svoje 'više' planove. Ali, sve vreme ( telo se sveti i kada žmurimo pred njim!) Tea je privučena upravo tom 'prelaznom' koprenom od kože i telesnih sudova, tako da efekat čulnosti i 'erotične opojnosti' igra presudnu ulogu pri njenom upoznavanju sa 'novim' Filipom. Ljubav sa tako skrojenim, frustriranim i zbunjenim telesno onespokojenim anđelom, povešće upravo još više zbunjena, romantično-melodramski zaljubljena i za sve, sem za anđela i boga, izgubljena protagonistinja ove 'ultimativne' SF-religijske sapunice...

U konačnom bilansu, Koprena ostaje samo neuspeo pokušaj izgradnje alternativnog SF sveta, unapred obezvređen i neutralisan upravo moralistički tendencioznim, konzervativnim religijskim nazorima kojima se protagonistkinjina potraga, ma koliko vrtložna i melodramski 'uzbudljiva' bila, vraća na sam početak – u okvire (malo)građanske pastorale jedne hrišćanski bogougodne i uzorne porodice.

Piše: Nikola Đoković

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.

Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.