'Cimetna pisma, dijamantna stvorenja': Ljubavna priča u postapokaliptičnom vremenu

Faruk Šehić, jedan od najprepoznatljivijih glasova savremene bosanskohercegovačke književnosti, svojim delima gradi mostove između prošlosti, sadašnjosti i imaginacije. Rođen 1970. u Bihaću, sa sobom nosi iskustvo rata koje transformiše u duboko poetične i univerzalne priče. Njegova najpoznatija dela, poput nagrađivanog romana Knjiga o Uni i zbirke Pod pritiskom, osvajaju pažnju stilskom inovativnošću i hrabrim istraživanjem ratnih i postratnih trauma. Najnoviji roman, Cimetna pisma, dijamantna stvorenja, dodatno osnažuje njegov status kao autora koji granice književnosti ne prihvata – već ih širi.

Nisam dosad pisao o Šehiću; njegov opus obremenjuje slobodu kritičara da poleti za svojom potrebom za deromantizaciju, deidealizaciju književnog ostvarenja. Ali avaj, Šehić, koji se žučno suprotstavio nacionalizmu, čiji je novi roman u okvirima naučne fantastike, dobar soundtrack pomenutih pesama u romanu (David Bowie, Neil Young i sl.), još na sve to jedna čudnovata priča o ljubavi – pa šta pobogu može poći po zlu?

Po rečima autora, Cimetna pisma, dijamantna stvorenja predstavlja roman koji je prevashodno dugo pisan (devet godina); u međuvremenu je Šehić objavio dve knjige. To može, ali i ne mora biti relevantan podatak o kvalitetu dela kao takvog, ali je podatak koji govori o sazrevanju, razvoju, prosto o vremenu koje je autor poklonio ovom ostvarenju. Svašta se promeni za devet godina – percepcija, okolnosti, način razmišljanja, vokabular; pisac se razvija, delo se razvija.

Reč je o romanu koji je nesumnjivo ambiciozan, kompleksan, koji na svojevrstan način spaja poeziju i prozu u eksperimentalnu narativnu strukturu, sa stilskom zrelošću (koju je autor izbrusio) i tehničkom preciznošću. Cimetna pisma, dijamantna stvorenja je kompleksna priča o ljudima koji nastoje opstati u svetu razorenom ratom i njegovim posleratnim traumama. Kroz nelinearnu narativnu strukturu čitalac prati putovanje glavnih likova – Anđela milosrdnog uništenja, poznatog pod nadimkom Cortez Cortez, i Bezimene, zvane Cinnamon Girl. Ovi likovi, istovremeno arhetipski i lično obojeni, preživljavaju predratnu stvarnost, razaranja rata i apokaliptični postratni svet, noseći na svojim plećima kolektivne i individualne traume. Centralna nit romana su preživiteljske priče koje se prepliću sa ljubavnom pričom između Corteza i Cinnamon Girl. Njihov odnos, obeležen ratom, distopijom i neprestanom težnjom za smislom, nosi univerzalne poruke o ljubavi, ljudskoj povezanosti i otpornosti.

U Cimetnim pismima, dijamantnim stvorenjima prozni tekst teče ritmično, često preplavljen introspektivnim tonovima i senzualnim opisima. Šehić koristi poetski jezik kako bi stvorio atmosferu koja zahteva pažljivo čitanje, a ritam naracije prati emotivni ton priče. Kao i u Knjizi o Uni, Šehić koristi poetski obojene unutrašnje monologe i refleksije koje pružaju dubinsku analizu osećanja, sećanja i odnosa prema stvarnosti. Šehić gradi narativ kroz kratke, gotovo samostalne prozne celine koje funkcionišu kao zasebni poetski zapisi, ali su tematski povezane i stvaraju mozaik narativne strukture. Ova tehnika daje romanu lirski karakter.

Sadržaj romana podeljen je između realističnih opisa ratnih i postratnih situacija, refleksivnih introspektivnih pasaža i futurističkih elemenata koji romanu daju dodatnu dimenziju. Cortez Cortez (Anđeo milosrdnog uništenja) je ratni veteran, sa nadimkom koji oslikava njegovu dualnost – nosi destruktivnu prošlost, ali i težnju za empatijom i obnovom. Cinnamon Girl (Bezimena) je, s druge strane, centralni lik i simbol trajnosti i preživljavanja; njena priča oslikava preplitanje rata, ljubavi i nostalgije za izgubljenim svetom. U romanu nema naših imena; dakle, pored ovih imena iz pesama, tu su Mutant Bor, Amistad... Uglavnom, likovi ili, tačnije, imena likova govore o našem ratu na univerzalan način, baveći se našim ratom, koji to više nije, na način da je dobio sveopštu dimenziju – nije samo jedna lokalna priča smeštena u jednom razdoblju na jednom prostoru; dapače, nema svoj prostor i nema svoje vreme.

To je takođe jedna od dimenzija romana: relativiziranje pojma vremena i prostora i njihovog uobičajenog predstavljanja. U prilog tome ide citat na samom početku romana poznatog kvantnog fizičara Karla Rovelija (Carlo Rovelli), koji u svojoj knjizi Red vremena govori o tome da ne postoji univerzalna jednačina vremena i ukazuje na relativnost istog u različitim okolnostima. Ovaj citat nas uvodi u dimenziju romana koja je bitna ne samo u ravni sadržaja i nelinearne priče, već i prostora same forme i nelinearne strukture pripovedanja, o kojoj će biti reči.

Roman je, dakle, strukturiran kao niz fragmenata – pisama, dnevničkih zapisa i narativnih odlomaka – koji zajedno grade mozaik jednog postapokaliptičnog sveta. Kroz oči svojih likova, Šehić istražuje teme poput pamćenja, gubitka i obnavljanja. Distopijski ton je pojačan ekofikcijskim elementima i spekulativnim razmatranjima o budućnosti, dok istovremeno u središte stavlja vrlo ljudske emocije: ljubav, patnju i nadu. No, idemo gredom i redom putevima defragmentacije i nelinearnosti.

Najpre o ratu. U ovom romanu rat je antropomorfiziran, personifikovan do te mere da mu je Šehić dao ljudski oblik u doslovnom smislu reči: „Staromodan je to bio rat, mizogin i patrijarhalan. Seoski rat siromašna porijekla koji je mrzeo gradove, sve je mrzio. Imao je fakultetsko obrazovanje, važio za načitanog rata. Prvi rat najviše je volio da se hrani snajperskim žrtvama. Obožavao je opsade gradova, jer su građani bili ukusniji zbog izgladnjavanja.“ (str. 10.)

Nema nikakve sumnje da je Prvi rat, sa velikim P, o kojem pripoveda narator, onaj naš, odvratni, za nas najgori na svetu – rat koji je razorio Jugoslaviju i Bosnu. Prvu je ubio, potonju osakatio, a ono što te ne ubije, to te osakati, što bi članovi benda Goribor rekli. Sve je taj Prvi rat dohvatio, ticao se svih nas (iako smo neki imali po desetak godina), okrznuo je i najudaljenije tačke (na svoj način i Triglav i Đevđeliju), ali je trajno osakatio upravo BiH – svoje najnevinije čedo. Koliki je krater ratne traume koje nosi bosansko društvo govori i činjenica da se rat još uvek vrzma po redovima književnih ostvarenja spisateljica i pisaca, te da se, zaista, u raznim agregatnim stanjima, pod raznim imenima, s različitim licima i predstavama, još uvek komotno oseća u mašti istih.
Koliko god bilo degutantno uopšte uzimati u obzir argumente da je rata dosta od onih koji bi da se to samo zaboravi, te da nekako Una spere pomračenje uma određenih ljudi u tom periodu, postoji onaj književni aspekt koji vapi za drugim temama.

Šehić je u ovom ostvarenju promenio perspektivu, „oljudio“ pojam rata, natakario mu univerzalno ime, uspeo da čitaoca čak saživi s njegovom sudbinom (negde je autor rekao da je zamišljao Radovana Karadžića u personifikaciji Prvog rata), ali je održao njegovu vatru. Kako god mu pristupio, samom tematizacijom njegove prirode, autor ga je ponovo aktuelizovao. Zaista, roman govori o ljubavi između Corteza Corteza i Cinnamon Girl, koja živi uprkos ratnim okolnostima, i ovo jeste ljubavni, a ne ratni roman, ali po mom sudu rat je ponovo dobio svoj scenski aranžman. Možda je vreme da ga se autor otarasi – ne zaboravi, nego ignoriše. Kao što poznati nobelovac i matematičar John Nash u filmu Beautiful mind vidi ona tri njegova imaginarna lika, oseća njihovo prisustvo, ne negira ih, ali ih naprosto ignoriše. Šehić bi mogao, za ljubav svog spretnog i britkog pisanja, to isto uraditi – na koncu, ignorisanje je najveća uvreda za ignorisanog.  S druge strane, ovaj roman teško bi funkcionisao bez ratne pozadine jer rat nije samo deo narativne strukture već i ključni sloj značenja koji oblikuje atmosferu, likove i tematske okvire. Rat u Šehićevom romanu nije samo istorijski ili spoljašnji događaj, već okvir u kojem se razvija unutrašnja drama likova. On pruža pozadinu za istraživanje trauma, sećanja i potrage za smislom. Bez te pozadine, emocionalni intenzitet i dubina introspekcije naratora značajno bi se smanjili. Rat omogućava postavljanje pitanja o prolaznosti, ljudskoj destruktivnosti i mogućnosti obnove – centralnim temama romana. To bi bio neki Šehićev paradoks, ako se izrazimo kvantnomehaničkim rečnikom.

Specifični narativni pristup omogućava autoru da kreira atmosferu u kojoj se stvarnost prepliće s fantazmagorijom, dok svaka rečenica deluje kao poetska celina. Šehić ne odustaje od literarizovane stvarnosti, već je kombinuje s fantastičnim elementima, osvrćući se na bogatu tradiciju modernističke i pre svega postmodernističke književnosti. Roman referiše na Borhesovu priču Alef, gde se iz jedne tačke mogu sagledati svi aspekti sveta. Naime, Šehić je u radnju uveo gedžet zvani upravo „Alef“, koji može da projicira holografske priče – kuglu koja rekonstruiše prošlost. Ova intertekstualna veza nesumnjivo produbljuje slojevitost romana, sugerišući da se iz jedne tačke svesti može percipirati beskonačnost ljudskih iskustava i emocija. Šehićeva sposobnost da kroz gustu, lirski obojenu prozu prenese senzacije i unutrašnje antagonizme likova posebno dolazi do izražaja u ovom segmentu.

Međutim, nelinearna struktura romana ne predstavlja samo inovativne narativne tehnike koje odražavaju složenost stvarnosti i subjektivnost ljudskog iskustva, već i svojevrsno filozofsko stanovište. Šehić je razbio priču na fragmente, što je odraz težnje da predstavi dislociranu stvarnost likova i isprati način na koji ljudski um funkcioniše – kroz asocijacije, sećanja i intuiciju. Svojim mise-en-abîme efektima ukazao je na fikcionalnost teksta, a upravo poput Borhesa u Alefu, priča se vraća na istu tačku iz različitih uglova, posmatrajući iste tačke u kontekstu novih otkrića. Gedžetom Alefom, predmetom SF prirode, autor je dao oblik svojim pripovedačkim i formativnim intencijama, praktično materijalizujući svoju narativnu nameru.

U romanu intertekstualnost i metatekstualnost proširuju značaj dekonstrukcije nelinearnog vremena. Znamo da vreme u postmodernističkim pričama ne teče na standardan način, što je često omogućavalo autorkama i autorima da istaknu subjektivnost doživljaja i relativnost istine. Šehiću, pak, ovo ide pod ruku s njegovim književnim postupkom kojim i formu i fabulu svog štiva ogrće plaštom relativnosti vremena (pomenutog Rovelija). Taj postupak koristi da naglasi nesigurnost, haotičnost i višeznačnost stvarnosti. Dakako, sve to iziskuje aktivnije sudelovanje čitalačke publike u obliku interpretacije i povezivanja delova priče. U tom smislu, Šehić je postigao svoj spisateljski cilj. Njegova simbolika u romanu nije previše hermetična, te čitateljka ili čitatelj iz, recimo, Južnog Sudana, uz konstantno ulaganje pažnje i strpljenje, može ispratiti priču.

Memorija funkcioniše na veoma čudne partikularne načine, a u Cimetnim pismima, dijamantnim stvorenjima Šehić je koristi kako bi prikazao fragmentarnu prirodu postratnog identiteta i kolektivnog (ne samo ličnog) iskustva. Stoga, u tome vidim razlog što s jedne strane izmišlja spravicu Alef, a s druge strukturom romana priziva i poziva čitaoca da istraži univerzum u kojem su prošlost, sadašnjost i budućnost međusobno povezani. Autor, dakle, ne teži pukom realizmu, već stvara metaforički prostor u kojem se prošlost i sadašnjost prepliću, dok emotivni doživljaji likova oblikuju samu naraciju. Na pitanje da li ovakav postupak olakšava autoru da pretoči u reči ono što uistinu želi da kaže, moj bi odgovor bio – svakako da!

Međutim, šta nam autor želi reći? (Kakvo trivijalno i suštinsko pitanje, zar ne?)

Usudiću se zaključiti da je autor izabrao ovaj postmodernistički, SF, prevashodno prozni eksperiment jer on omogućava ili, bolje rečeno, dozvoljava fragmentaciju suštine, ne samo forme. Rascepkanost (fragmentacija) danas je veoma prisutna, ne samo u društvu već i unutar svakog pojedinca. To vodi opštoj zbrci uma, koja stvara beskonačan niz problema i ozbiljno narušava jasnoću opažanja, smanjujući tako našu sposobnost rešavanja većine tih problema. Pojedinac je rasejan na mnoštvo odvojenih i često međusobno sukobljenih delova – usled svojih različitih želja, namera, težnji, privrženosti, ličnih osobina i slično. Rečju, ponekad nam autor ne želi saopštiti ništa suvislo, već „posuvisliti“ ono što centripetalnim silama orbitira oko njegove vlastite konfuzije. Na koncu, Šehić je posegao za ljubavlju u plotu romana; ljubav uvek daje smisao besmislu.

Valja istaći da je u liku Cinnamon girl Šehić pokazao umeće uronuća u ženski fokalizatorski habitus, te da se s pravom konačno latio dublje i ženskih likova. S druge strane, problemom u romanu se mogu smatrati opšta mesta koja ne odišu posebnom inventivnošću. Od „ljudskosti" ubijanja Abela od strane Kaina, i toga da nema „ničeg ljudskijeg od ubijanja nekog ko ti je najbliži“ (str. 155.), do toga da su „svi veliki evropski narodi genocidni, neki više, neki manje“ (str. 240.), te poređenja kompleksa malog naroda sa muškarcem koji tuče svoju ženu zbog kompleksa manje vrednosti; čini mi se da se ovakve simplifikacije ne uklapaju u kompleksnu nakanu i svrhu ovog romana, te da ga osiromašuju u diskurzivnom i filozofskom smislu.

Sve u svemu, Šehić se još nije oslobodio bremena traumatične prošlosti. Na to je dodao i apokalipsu, tu zlatnu reč današnjice, koja ne može da zamisli budućnost jer nema pogleda kroz vetrobran automobila istorije, već samo u retrovizor. U konačnici nije ni rat tome kriv koliko savremeno (što bi Varufakis rekao) tehno-feudalističko društvo koje je od fragmentacije postmodernizma došlo do nepostojanja druge zamislive budućnosti do eshatološke. Kao što naslov sugeriše, roman kombinuje nežnost i fragilnost (cimetna pisma) sa snagom i trajnošću (dijamantna stvorenja), stvarajući literarni svet u kojem se nasleđe prošlosti susreće sa imaginacijom budućnosti. To bi bio Šehićev iskorak u odnosu na tu sumornu sliku savremenosti.

Cimetna pisma, dijamantna stvorenja predstavljaju književni eksperiment, koji poseduje bogatstvo simbolike i kompleksnu strukturu. Ponuđeni postmodernistički izbor od jedanaest mogućih svršetaka govori u prilog mogućnosti da autor nema jasnu viziju šta sa pričom i šta u priči jer sa ove distance i rat je, premda najsurovije realan, svojevrsna fikcija, i zato ga treba metnuti u fioku i vaditi ga samo kad zatreba, ne zatrebao dabogda.