'Četiri plamena, led': Jeza, užas i harmonija

Pretpostavka je da su pisci svesni svojih postupaka do najsitnijih detalja. Nekada je bilo nemoguće zamisliti situaciju gde čitalac ispravlja tekst, posebno jer su pisci bili „nepriznati zakonodavci sveta“ kako je pompezno tvrdio Šeli. Danas su stvari mnogo fleksibilnije, posebno nakon što je Rolan Bart „ubio“ autora i ostavio nam na pijedestalu njegovo veličanstvo Tekst koji se procesom čitanja odista postavlja na tron ili s njega zbacuje. U tom smislu, demokratizacija književnosti je izvršena u potpunosti jer se svaki čitalac izjednačio s autorom, odnosno dato mu je pravo da tekst kroji i tumači ad infinitum. Ako je situacija takva kakvom sam je opisao, šta se dešava s greškama autora? Da li one postoje ili je u pitanju samo naša/čitalačka nemogućnost da shvatimo tekst na pravi način? Istovremeno se postavlja pitanje hijerarhije čitanja, da li postoji ono Ur-čitanje, ono koje je etalonsko, paradigmatičko, ili su sva jednako važna? Da li nam je, u tom slučaju, potrebna kritika koja i nije ništa drugo nego privilegovano čitanje, odnosno čitanje kojem je data privilegija javnosti. Zanimljiva pitanja na koja ne postoji jednoznačan odgovor, odnosno on će zavisiti od namere odgovarača, odnosno od njegove rigidnosti.

Danas i ovde me ova pitanja zanimaju s obzirom na roman Nade Gašić Četiri plamena, led, koji je u najmanju ruku čudan. Podeljen u dva Snivanja, gde se u prvom bavimo zagrebačkim adventskim ciklusom iz 1704. na 1705., a drugi onima iz 2012/13. i 2020/21. Drugim rečima, prvi deo romana bavi se prošlošću lova na veštice, a drugi bi trebalo da se bavi sadašnjošću pomenute hajke, ali od toga ne biva ništa. U tom smislu je prvi deo romana, rekao bih, izvrsno napisana priča o ženama koje muškarci ugnjetavaju, nad kojima vrše nasilje, koje muče i naposletku spaljuju, dok je drugi deo neočekivani krabuljni bal s velikim dozama humora koji bismo mogli da nazovemo i komedijom naravi. Prvi i drugi deo se ogledaju jedan u drugom, ali ne verbatim, već s priličnim odstupanjima i da nema likova četiri „veštice“, „copernice“ Dore, Jage, Marije i Ljubice, nisam siguran ni da bismo mogli da govorimo o istom tekstu, odnosno o logičkom nastavku od nekih tristotinjak godina kasnije.

Postavimo stvari i ovako. Prvi deo knjige je u meni izazvao jezu i užas. Literatura nije naravno medij koji treba da nas sablažnjava i otkad se pre dvesta i kusur godina upokojio Markiz de Sad, nema ničeg što bi moglo da izazove slična osećanja, ali Nada Gašić je uspela u tome. Njeni gnusni muškarci, smešteni u Zagreb s početka osamnaestog veka koji je bio nalik na tolike evropske provincijske gradove prljav, mali i mračan, prosto uživaju u mučenju žena. Glavni lik poreznik Eberle, čiji pad i konačnu propast pratimo, nasilnik je i čankolizac, tipičan primer kućnog siledžije koji svoj bes i nemoć iskaljuje na supruzi i kćeri, posebno jer ne može da dođe do sina koji je pobegao pred njegovim gnevom. U sopstvenoj gramzivosti, on čini grešku koju pokušava da ispravi i iskupi večerom koja pođe po zlu. Nakon tog pira, sve žene iz njegove kuće bivaju optužene za veštičarenje, zajedno s pekarkom koja je pekla paprenjake. Kakva je veza između Eberleovog zločina potkradanja javne kase i žena? Apsolutno nikakva, ali one su već dovoljno veštice budući žene, odnosno njihov „greh“ se podrazumeva. U tom smislu je užas koji se dešava 1704/5. zapravo slika i prilika istih i/ili sličnih koji se događaju danas. Očigledno, nećemo baš spaljivati žene na trgu, ali da će one biti izložene svakoj vrsti nasilja, pa i javnoj poruzi, u to ne treba sumnjati. Patrijarhalno društvo koje i dalje suvereno vlada kako u Zagrebu, tako i širom bivše Jugoslavije, te mnogo mnogo šire, ne preza ni od čega, u tolikoj meri čak da se često ne stiče utisak o napretku u stanju prava žena na ovim prostorima, štaviše. Ona od početka osamnaestog pa sve do početka tekućeg veka manje-više stoje u mestu.

Uverljivosti narativa svakako doprinosi pomno istražena građa, precizan prikaz grada s početka osamnaestog veka te odluka da se koristi jezičkim idiomom koji se učinio najadekvatnijim tadašnjem govoru stanovnika varoši zagrebačke, a koji odgovara kajkavskom narečju iz Zagorja. Naravno, pripovedni delovi, oni koji pripadaju omnipotentnom i omniscijentnom pripovedaču ispričani su današnjim književnim standardom što umnogome olakšava kretanje kroz narativ. Atmosferi užasa doprinosi i upliv fantastike u tekst jer je jedan od likova i Sjen crnog klizača koja je varijanta tipične predodžbe smrti oličene u sumornom kosaču (The Grim Reaper) posebno jer se u prvom delu romana, Prvom snivanju, ona ponaša krajnje očekivano za simbol smrti. Još jednu stvar valja istaći – svako snivanje podeljeno je u dve igre. Dečje igre često obiluju nasiljem, stoga doprinose osećaju snomorice i nagoveštavaju da će se u tekstu dogoditi nešto što izlazi izvan okvira uobičajenog.

I sve bi bilo zaista izvrsno da u romanu nakon prvog ne dolazi i Drugo snivanje. Ono u potpunosti menja ton teksta. Ako je u prvom on bio prožet napetošću koja je klizila ka hororu, u drugom stvari deluju karnevalski razuzdano. Četiri devojke koje su spaljene početkom osamnaestog stoleća, trista sedam godina kasnije se pojavljuju kao neka vrsta neumrlih prikaza koje po potrebi mogu da steknu pojavni oblik. Nije najjasnije zbog čega su one svo to vreme u polusnu, opravdanje da čekaju priliku da umru, odnosno da im se grad izvini za nasilje izvršeno nad njima je dosta neubedljivo.

Ipak, početak Drugog snivanja obećava jer se kao i u Prvom pojavljuju ljudske kosti. Ako su tri veka ranije one bile bačene na kuću Gradskog Sudca, onda je sasvim normalno da u dvadeset prvom stoleću one budu okačene o rep Emira, konja Bana Jelačića na kojem ovaj ponosno jaše. I taman kad bi čitalac pomislio da se radi o detektivskom zapletu jer se pojavljuju četiri policajca u nameri da reše slučaj, kosti bivaju zaboravljene, kao i policajci uostalom. Drugi deo Drugog snivanja potpuno je posvećen Štakoru, Sjeni crnog klizača i Adeli Premec, obudoveloj starici koja vodi svoj mali privatni rat protiv čovečanstva, komšiluka, Bookse (!) i svojih nećaka Vesne i Tomice.

Upravo ovi elementi koji kombinuju fantastičnu i realističku matricu – prikaze (Štakor, Sjena, četiri spaljene coprnice) i ljudski likovi Adela, Vesna, Tomica, policajac Kasumić dovode do karnevalske atmosfere koja tek povremeno poprima one obrise gotovo metafizičkog zla kakve je imala u prvom delu romana, odnosno u Prvom snivanju. Naravno da je ovako postavljena narativna struktura začuđujuća, jer spaja nespojive krajnosti i zahteva od čitaoca da se prilagodi, odnosno da proba da je razume.

Kako dakle objediniti snivanja i učiniti roman jedinstvenim po pravilima jedinstva radnje, vremena i mesta? Da li je to uopšte moguće ili treba pustiti tekst da ide svojom logikom koja ne zahteva svođenje stvari, dapače, ostavlja ih rašrafljenim, izglobljenim, nesvodivim jedno na drugo, odnosno jedno s drugim.

Naše poimanje stvarnosti, naša predodžba o književnosti kao takvoj, drugim rečima naše konvencije o tome šta jeste, a šta nije književnost i šta je dobra, odnosno šta nije dobra književnost, dovedene su u ozbiljnu sumnju. Ukoliko je to Nadi Gašić bio cilj, onda je sve sasvim u redu. Posebno što postoji, nazovimo je tako, presumpcija superiornosti pisca nad čitaocem. Spisateljica zna šta je htela i gde se nalaze spone koje povezuju Prvo i Drugo snivanje i čine od njih logičan niz, ma koliko one čitaocima ostale nevidljive. Ja mogu da pretpostavim i da je redosled u romanu postavljen u prirodan, istorijski niz, ali jednako je tako moguće da su snivanja ravnopravna i da ne postoji uzročno poslednična vezu među njima, da su coprnice prisutne i u 2021. i u 2013. i u 1705. istovremeno, odnosno da je vreme iluzija i sve postoji u sinhroniji. Paralele između snivanja postoje i moguće ih je prepoznati, ali to ih ne čini povezanim. Ljudske kosti ostavljene na uvid širokoj javnosti kako u osamnaestom tako i dvadesetprvom veku ne mogu da prođu „nerešeno“. Uostalom u osamnaestom veku slučaj i biva rešen „efikasnom“ policijskom istragom koja je usput odnela i pet ženskih „veštičijih“ života, dok u dvadeset prvom veku slučaj biva zaboravljen…

Moguće da se u toj činjenici i nalazi ono što bi bila kritika koju roman upućuje našem vremenu, onom kojem pripadaju sadašnji čitaoci romana. Današnje vreme je jednako razorno za društveno tkivo kao i ono pre njega. Ako su u osamanestom veku grad vodili ljudi nesposobni i korumpirani, u današnje vreme nije mnogo drugačije. Nijedan od likova u romanu nije pozitivan do kraja, uključujući i četiri veštice koje su najbliže tome. U tom smislu, promena nema, niti će ih biti, ali ovaj antropološki pesimizam ne stoji u saglasju sa jezičkim, gotovo raspevanim optimizmom kojim se Nada Gašić koristi, igrajući se i dovodeći nas često na ivicu suza.

Možda je u tome zapravo i ključna pozitivna odlika ovog romana, on strukturalno možda nije uspeo, njegova narativna celovitost je odlučno narušena, ali njegova jezička razuzdanost je tolika da često uživamo upravo u sazvučjima, glasovima i autentičnom jeziku kojim se autorka i likovi koriste. U tom smislu Četiri plamena, led završavaju tetralogiju posvećenu Zagrebu na način na koji tako velika metafora kao što je grad jedino i može da postoji – u kakofoniji različitih zvukova koji na čudan način ističu sopstvenu harmoniju.