'Četiri lakta unutra': Na korak do odličnog

Četiri lakta unutra debitantsko je prozno delo Eve Simčić, Riječanke rođene 1990. godine koja je 2022. dobila nagradu Sedmica & Kritična masa. Kažem prozno delo jer, iako ga autorka u zahvalnici na kraju teksta određuje kao roman, njegova žanrovska pripadnost nije baš toliko nedvosmislena. Junakinja ove knjige mlađa je žena koja odlazi da živi i radi u Norveškoj, gde joj se psihičko zdravlje naglo pogoršava. Mada ne možemo zasigurno da znamo da li je autorkina biografija jednaka biografiji njene neimenovane¹ junakinje – osim što je Rijeka grad iz kog obe potiču – knjiga se, iz stranice u stranicu a potom i kao celina, ne doima čak ni kao autofikcija, već kao non-fiction, prozno, narativno delo u kojem nema nikakve (ili skoro nikakve) fikcionalizacije, ali ima jasne teme. Tom utisku doprinosi tek načelna „koherentnost“, odnosno uvezivanje motiva, odsustvo zapleta u iole užem značenju te reči, odsustvo dosledno građenih sporednih ličnosti koje bi imale funkciju veću od svojeg odnosa s junakinjom. Doprinosi i prisustvo esejističkih referenci, kakva je ona na francuskog sociologa Pol-Enrija Šombara de Lova ili umetnicu Teresu Margoljes, i naučno-akademski, više nego literarni, momenti opisivanja norveškog društva, statistika o psihičkoj bolesti, i tako dalje.

Više nego na bilo koji roman, Četiri lakta unutra podseća me na feminističke eseje Lee Horvat i Lane Pukanić, o kojima sam pisala za ovaj portal 2020. godine. Mada je njena perspektiva svakako feministička i, u širem smislu, kritička, tema Eve Simčić je pre svega psihička bolest, i čitava knjiga je poput jednog dugog eseja na tu temu (dakle, non-fiction). Čak i da je u njoj baš sve izmišljeno, zbog njene strukture, o ovoj knjizi teško bih mogla da govorim kao o romanu. A takvi su i njeni efekti: više nego zbog svoje forme ili onoga što je u njoj „kreativno“, odnosno književno, Četiri lakta unutra zanimljiva je kao informativni prikaz stanja mentalne bolesti i pokušaja da se, u jednom modernom koliko i otuđenom društvu, dobije neka pomoć. Norveška ove knjige takva je da nikome ne bi palo na pamet da se u nju preseli, usamljenička koliko očekujete, i potpuno nefunkcionalnog zdravstvenog sistema koji nikada ne biste očekivali. Junakinjina borba s bolešću nije samo metaforička, ona se sve vreme bori upravo sa sistemom, koji je šalje od jednog do drugog stručnjaka (ili „stručnjaka“), od jedne do druge institucije koje sve odriču odgovornost, dok njeno zdravlje ubrzano propada.

O genezi bolesti saznajemo malo; junakinja nema poverenja u psihoanalizu, sa kojom će pri kraju knjige imati poražavajući susret, i više je fokusirana na stvari iz nedavne prošlosti nego na one iz prve tri godine života. Mi ipak i o nedavnoj prošlosti saznajemo relativno malo, a u jednom trenutku ćemo pročitati: „Fantom zna zašto nikad neću napisati gdje je počelo, ali mogu pisati priče“ (str. 134, kurziv dodat). Ali, izložen opisima junakinjine svakodnevice u Oslu koja se sastoji u izbegavanju društva, samopovređivanju, pa i samopovređivanju s ciljem da se prizove pomoć, na koje niko ne reaguje, čitalac se neizbežno baca upravo na interpretaciju uzroka – iako „uzrok“ psihičke bolesti u jednostavnom smislu ne postoji, očigledno je da junakinja neke kontingentne, ali, rekla bih, bitne stvari, potiskuje na marginu.

Gorepomenuti „fantom“ odnosi se na junakinjinu „rascepljenost“: „ako sam prije odlaska u Oslo već bila rascijepljena, to sam nosila sa sobom kao konstantu. Ovo novo cijepanje bilo mi je strano“ (str. 17). O svom preseljenju u Oslo, junakinja je takođe odlučna da nam ne kaže skoro ništa: „O tome kako sam stigla u Oslo nema potrebe govoriti – raspisao se natječaj, prijavila sam se i ubrzo mi je karta bila u džepu. Nisam htjela ići. Morala sam. Trebala sam. Smatrala sam kako je to za moju karijeru nužno“ (str. 20). Kasnije ćemo, iz vrlo malo reči, saznati da je karijera akademska i da se junakinja u njoj oseća kao impostor. O okolnostima i razlozima preseljenja nećemo saznati više ništa, pa čak ni o nostalgiji za Rijekom, osim, manje-više, rečenice: „U Rijeci me nema, u Oslu nisam“ (str. 135).

Kao što sam rekla, knjiga se prevashodno sastoji iz opisa junakinjinog svakodnevnog života, koja donosi, osim detalja razvitka psihičke bolesti, još i usputni kontakt s marginalcima. Jedina ozbiljnija reminiscencija na prethodni život odnosi se na baku, koju je junakinja izbegavala da obiđe u bolnici, ne mogući da se suoči s njenom bolešću. Zapažanja koja se odnose na razvitak psihičke bolesti efektna su i vredna čitanja, ali ne može se izbeći utisak da junakinja bira da se bavi temom koja je, možda paradoksalno, lakša od one koja je stvarno bitna. O tome kako je stigla u Oslo, po svoj prilici, ima potrebe govoriti; ono malo što saznajemo očigledno je nabijeno značenjem, ali kojim, ne znamo. Zašto nije htela da ide, zašto je morala? Da li samo zato što je to za karijeru smatrala nužnim, ili je situacija komplikovanija?

Pri kraju knjige, junakinja traži pomoć psihoterapeuta (psihoanalitičara) u Rijeci. Verujem da nema čitaoca koji se već mnogo stranica ranije nije zapitao zašto to već jednom ne učini – posao koji ima, istraživački po svoj prilici, očigledno joj dopušta da ne izlazi iz kuće – sigurno da može da ga radi i iz Rijeke, ukoliko ga uopšte radi, s obzirom na to da joj nije dobro. Još jedan razlog zašto ova knjiga deluje kao non-fiction jeste taj što sve ovo, dok bi u „romanu“ delovalo neuverljivo, u Četiri lakta unutra deluje potpuno uverljivo – ali ostaje neobjašnjeno, na stvari koje su čitaocima momentalno pred očima ovde se nekad čak ni ne aludira, junakinja/autorka kao da nije potpuno svesna kakav utisak njen tekst ostavlja, koja značenja kreira. Na spontan, pre nego na autorski promišljen način, Četiri lakta unutra pokazuju kako kontingencije utiču na razvoj bolesti tamo gde za nju postoje predispozicije. Junakinja napušta grad iz kog potiče i odlazi u hladnu državu da radi posao koji se zasniva na čitanju knjiga i pisanju tekstova, dakle, na usamljenosti. Mnogo zanimljivije pitanje od onog kako funkcioniše norveški zdravstveni sistem jeste ono zašto junakinja na spakuje kofere i vrati se u Rijeku. Razlozi nesumnjivo postoje, ovo nije retoričko pitanje, ali tekstu nedostaje makar najgrublji nacrt odgovora.

Da li junakinja komunicira svoje stanje nekome u Hrvatskoj? Osim prijateljice Silvije, mi ne znamo ima li ona ikakvu podršku, da li je porodična situacija takva da ta podrška nije moguća, ili je ona ne traži iz nekakvih drugih razloga, ili ju je možda potražila, ali je nije dobila. Pri kraju čitamo o transgeneracijskoj traumi karakterističnoj za Balkan, kao i predrasudama prema bavljenju psihičkim zdravljem. Ovo može da upućuje na junakinjinu sopstvenu situaciju, ali ta veza se uopšte ne može sa sigurnošću napraviti, pa je sve do kraja utisak da junakinja/autorka nedovoljno razrađuje kontekst. Moglo bi se argumentovati da je to namerno, na osnovu one rečenice o fantomu koji zna zašto ona nikada neće napisati gde je sve počelo, ali tekst kao celina ne odaje utisak dovoljno temeljne promišljenosti da bismo u to stvarno verovali, niti da bismo usput rečene detalje shvatili kao intencionalno presudne za tumačenje.

Knjiga je imala veliki potencijal da bude odlična, u koji god žanr je smestili, ali u stvarnosti ne dobacuje do mete koja se nalazila toliko blizu. Autorka očigledno operiše teorijskim/kulturološkim/kritičkim aparatom, kao i specifičnim iskustvom, koje joj je moglo omogućiti da tekst učini dinamičnim, efektno sastavljenim od opservacija, referenci, ličnih doživljaja, reminiscencija. Međutim, sve kao da je učinjeno s pola snage, kao da autorka tek podražava (non-fiction/esejističke) uzore do kojih tekst u stvari ne dobacuje. Recimo, referenca na Šombara de Lova, mada kreće kao da sledi ozbiljna razrada („Bilježeći godišnje kretanje jedne pariške studentice, Paul-Henri Chombart de Lauwe sastavlja kartu.“ [str. 21]), u stvari se iscrpljuje u svega nekoliko kratkih redova, tokom kojih uopšte ni ne shvatamo šta je i zašto tačno radio ovaj sociolog. Opservacije o Norveškoj zanimljive su, ali ni njima nije dato prostora i promišljanja koliko je trebalo da bismo na kraju čitanja imali iole celovitiju sliku – junakinjina subjektivna situacija se ne nadilazi, iako postoje jasne indikacije da tekst teži objektivnosti, odnosno, sociološko-političkoj analizi. Napokon, prisutni elementi humora tek su polovično uspešne fore. Nazivanje psihoze „papučicama“ simpatično je, ali junakinja uporno, praktično isključivo, zove Norvešku „Najboljom državnom na svetu“, dok svoje lekare zove, na primer, „Doktorica filozofije specijalist za anksioznost“. Jasna je njena frustriranost norveškim društvom, ali insistiranje na ponavljanju ovih perifraza postaje malčice infantilno, i nije stvarno kreativno i zabavno koliko se na prvi pogled možda čini.

Mada predočava iskustvo o kojem bi vredelo više i čitati i pisati, s dodatnim prednostima esejističke strukture i informativnošću koja eseje obično odlikuje, Četiri lakta unutra knjiga je koja je tek zagrebala u većinu svojih sopstvenih tema i formalnih/strukturalnih mogućnosti. Uprkos nedostacima, ona je takva da vas zainteresuje, ili je barem mene zainteresovala, i za autorkina buduća dela. Istovremeno, nemoguće je ne žaliti zbog prilike koja je u ovoj knjizi propuštena. U svakom slučaju, Četiri lakta unutra zanimljiva je i nekarakteristična pojava u savremenoj hrvatskoj književnosti, i već zbog toga vredna pažnje.

1 Na 20. stranici knjige, junakinja zamišlja kako bi afirmativni norveški tramvajski plakat s likom devojke glasio u Hrvatskoj: „Hej, ovo je Mirta. Ne trebate pozdravljati, ali omogućite joj život.“ Dva prikaza romana Četiri lakta unutra junakinju nazivaju Mirtom, ali meni se ne čini da ona nužno samu sebe vidi kao devojku s postera, tj. da se, dakle, zove Mirta. Ovo je ujedno i jedino mesto u romanu gde se to ime pominje.