Primavera

Pre sto godina, samohrana splitska majka svojoj je trojici sinova autoritativno odredila životne puteve. Jednog je poslala crkvi, da ga ona školuje, drugog vojsci, a trećeg je zadržala uz sebe. Sve ostalo što im se kasnije događalo, u to se majka nije mešala, to su preuzeli bog, sudbina, ili bi đavo znao ko. Svi se oni ponovo sreću u maju 1939. godine, u noći Svetog Duje, zaštitnika grada. Tokom svega trideset i šest sati splet događaja će toliko ispreturati njihove živote da ništa više neće biti kao pre.
Ivaniševićev zaplet dostojan je jednog Plauta. Primavera pleni pričom, humorom, suverenim vođenjem radnje, odlično postavljenim likovima. Međutim, ovaj roman takođe podseća da ne postojimo od juče, da je pre velikog razvoda bilo i ljubavi, i smeha, i lepote u zajedništvu, pa i svađa, ali kao najvažnije – mnogo zajedničke dece, javne i tajne, dece na koju smo zaboravili.
Jedan junak Primavere kaže kako svi ljudi žive u posuđenom vremenu, i da je zato veoma važno znati kako su tu velikodušnu pozajmicu iskoristili. Ivici Ivaniševiću želim još mnogo posuđenog vremena, kako bi poput Vivaldija kompletirao i ostala tri godišnja doba.